POVODOM IZLOŽBE DELA VASILIJA BUKČEVA U GALERIJI GRAFIČKOG KOLEKTIVA
'Moram stvoriti Sistem, inače ću biti porobljen od tuđeg' Vilijam Blejk
Umetničko delo je sklono trošenju, propadanju, promeni. I pored postignuća savremene nauke da umetničko delo sačuva, hermetički zatvori, okuži idealnim uslovima, delo se menja. U stalnom je procesu promene, bilo da ga menja dodir umetnika ili dodir vremena.
S te tačke gledišta, celokupna umetnost dobija efemeran karakter, a umetničko stvaralaštvo postaje gest, čin, akcija umetnika. Bitan postaje upravo taj stvaralački čin u kome delo nastaje, razvija se i počinje svoje postepeno razlaganje. Ostaje nedovršeno, čak i kada se umetnik posveti novom radu.
Koncept umetnosti kao akcije se javlja sredinom četrdesetih godina prošlog veka, u tekstovima kritičara i protagonista tzv. Njujorške škole slikarstva. Po njihovim shvatanjima, slika kao konačni rezultat umetnikovog rada postaje najmanje bitna instanca. Važan je samo umetnikov rad na njoj.
U pitanju je svojevrsno 'zauzimanje stava'. Stava prema sebi i svom unutrašnjem svetu na jednom kraju puta i prema prirodi i svetu koji nas okružuje, na drugom kraju puta. Taj put međutim, nije uvek i za svakog umetnika bio prava linija.
Čini se da su za Bukčeva, ravne površine platna, zida, poda postale ogledala u kojima se odražavalo i sakupljalo i skupljalo njegovo viđenje sveta i ljudi koji su ga okruživali. U slici, kao i u ogledalu, realne stvari postaju iluzija. Konkretno slikarsko tkivo nije zavisno od samih predmeta ili likova prikazanih na njima, nego od njihovih međusobnih odnosa i odnosa umetnika prema prikazanim predmetima ili likovima. Dela Vasilija Bukčeva su projekcija njegove predstave prostora i njegovog celokupnog čulnog iskustva.
Komunicirao je sa svetom kroz svoju umetnost, živeo je za nju i kroz nju.
'Zauzimanje stava' nikada kod Bukčeva nije dobilo suvu političku konotaciju. Njegovo jedinstvo merila je obuhvatalo život sa svim njegovim aspektima, gde nijedan nije imao prvenstvo.
Bio je istinski Homo ludens. Svežinom svog umetničkog jezika i govora je sebi obezbedio mesto u istoriji srpske umetnosti. Samo, ne smemo da zaboravimo kako ga je naše društvo kaznilo, jer nije umelo da ga čuje, da ga vidi, a kamoli da ga razume. On nije zatvarao oči pred stvarnošću, samo je puštao da ona prođe kroz njega i da je zatvorenih očiju predstavi onakvom kakvom ju je video.
U njegovom stvaralaštvu nije bilo u pitanju pomeranje granica slikarstva, pa ni same umetnosti. Pre se može govoriti o njegovom poimanju umetnosti i umeću (i potrebi) da se sopstvena umetnost živi. Svaki pokušaj ograničavanja i osujećivanja njegovog načina života ga je ugrožavao.
Vasilije Bukčev nije bio ni romantičar, ni buntovnik, niti revolucionar. Samo je imao svoj stav. Stav koji glasi: 'Život je nekontrolisani san je nekontrolisano mišljenje'.
