POVODOM IZLOŽBE DELA VASILIJA BUKČEVA U GALERIJI GRAFIČKOG KOLEKTIVA
'Moram stvoriti Sistem, inače ću biti porobljen od tuđeg' Vilijam Blejk
Umetničko delo je sklono trošenju, propadanju, promeni. I pored postignuća savremene nauke da umetničko delo sačuva, hermetički zatvori, okuži idealnim uslovima, delo se menja. U stalnom je procesu promene, bilo da ga menja dodir umetnika ili dodir vremena.
S te tačke gledišta, celokupna umetnost dobija efemeran karakter, a umetničko stvaralaštvo postaje gest, čin, akcija umetnika. Bitan postaje upravo taj stvaralački čin u kome delo nastaje, razvija se i počinje svoje postepeno razlaganje. Ostaje nedovršeno, čak i kada se umetnik posveti novom radu.
Koncept umetnosti kao akcije se javlja sredinom četrdesetih godina prošlog veka, u tekstovima kritičara i protagonista tzv. Njujorške škole slikarstva. Po njihovim shvatanjima, slika kao konačni rezultat umetnikovog rada postaje najmanje bitna instanca. Važan je samo umetnikov rad na njoj.
U pitanju je svojevrsno 'zauzimanje stava'. Stava prema sebi i svom unutrašnjem svetu na jednom kraju puta i prema prirodi i svetu koji nas okružuje, na drugom kraju puta. Taj put međutim, nije uvek i za svakog umetnika bio prava linija.
Čini se da su za Bukčeva, ravne površine platna, zida, poda postale ogledala u kojima se odražavalo i sakupljalo i skupljalo njegovo viđenje sveta i ljudi koji su ga okruživali. U slici, kao i u ogledalu, realne stvari postaju iluzija. Konkretno slikarsko tkivo nije zavisno od samih predmeta ili likova prikazanih na njima, nego od njihovih međusobnih odnosa i odnosa umetnika prema prikazanim predmetima ili likovima. Dela Vasilija Bukčeva su projekcija njegove predstave prostora i njegovog celokupnog čulnog iskustva.
Komunicirao je sa svetom kroz svoju umetnost, živeo je za nju i kroz nju.
'Zauzimanje stava' nikada kod Bukčeva nije dobilo suvu političku konotaciju. Njegovo jedinstvo merila je obuhvatalo život sa svim njegovim aspektima, gde nijedan nije imao prvenstvo.
Bio je istinski Homo ludens. Svežinom svog umetničkog jezika i govora je sebi obezbedio mesto u istoriji srpske umetnosti. Samo, ne smemo da zaboravimo kako ga je naše društvo kaznilo, jer nije umelo da ga čuje, da ga vidi, a kamoli da ga razume. On nije zatvarao oči pred stvarnošću, samo je puštao da ona prođe kroz njega i da je zatvorenih očiju predstavi onakvom kakvom ju je video.
U njegovom stvaralaštvu nije bilo u pitanju pomeranje granica slikarstva, pa ni same umetnosti. Pre se može govoriti o njegovom poimanju umetnosti i umeću (i potrebi) da se sopstvena umetnost živi. Svaki pokušaj ograničavanja i osujećivanja njegovog načina života ga je ugrožavao.
Vasilije Bukčev nije bio ni romantičar, ni buntovnik, niti revolucionar. Samo je imao svoj stav. Stav koji glasi: 'Život je nekontrolisani san je nekontrolisano mišljenje'.
VIRTUELNA GALERIJA - O kompjuterskoj umetnosti
Još sredinom šezdesetih godina prošlog veka, mnogi umetnici su se zainteresovali za mogućnosti povezivanja umetnosti i tehnologije. Zanimljivo je da su u stvaranju kompjuterske umetnosti najpre prednjačili naučnici i inženjeri, stoga što su oni imali pristupa kompjuterima i istraživanjima u okviru univerziteta, industrijskih i tehnoloških centara. Prve dve izložbe kompjuterske umetnosti, obe održane 1965. godine, prva u Wise Gallery u Njujorku i druga u Štutgatru u Nemačkoj, organizovali su naučnici. Većinu radova su priložili upravo naučnici. Ipak, to je bio prvi značajan korak u priznavanju kompjuterske umetnosti kao umetničke forme. Vremenom je započela saradnja izmedju naučnika i umetnika.
Godine 1967. su umetnici Bili Kluver i Robert Raušenberg osnovali organizaciju za razvoj efektivne saradnje izmedju umetnika i inženjera. Nazvali su je EAT (Experiments in Art and Technology) i kroz nju su prošli umetnici poput: Endija Vorhola, Džona Kejdža, Džaspera Džounsa.
Jedna od ranih i najvažnijih umetničkih izložbi kompjuterske umetnosti i digitalnih instalacija je nazvana Cybernetic Serendipitty , a održana je 1968. godine u Institutu za savremenu umetnost u Londonu. Na njoj su učestvovali, izmedju ostalih: Čarls Curi, Majkl Nol, Nam Jun, Džon Vitni, Džon Kejdž i drugi. Mada nije bila prva izložba te vrste, označena je kao svojevrsna prekretnica i istoriji prihvatanja novog medijuma u umetničkom svetu.
Izložba je trajala dva meseca i imala je 325 učesnika iz celog sveta. Na njoj je prikazan veliki broj kompjuterskih grafika i nekoliko dela kompjuterski komponovane muzike. Bili su izloženi i roboti, mašine za crtanje i pve kompjuterske skulpture.
Da bi se razumeo pravac razvoja kompjuterske umetnosti, potrebno je naglasiti kako je u pitanju veoma mlad medijum, bez obzira na postignuća, njegovu primenu i raširenost. O tome svedoči i nepostojanje stilskih konvencija kao i nepostojanje utvrdjenih oblika kompjuterske umetnosti. Pristupi i rešenja se menjaju velikom brzinom, u skladu s razvojem tehnologije. Svaki pokušaj klasifikacije i arhiviranja ostvarenja nastalih u okviru ovog medijuma, zahtevao bi učešće ljudi iz raznih branši, od programera softvera/hardvera do naučnika i umetnika. Ne postoji nijedan sveobuhvatni izvor podataka o razvoju i novinama u okviru kompjuterske umetnosti (grafike, animacije, muzike, interaktivnih pristupa).
Na primer, u nedostatku konvencija za kompjutersku grafiku per se, javljaju se i raznoliki pokušaji njihovog utvrdjivanja uz pozivanje na postojeće konvencije koje vladaju u likovnim umetnostima (na primer u razvoju stripa) ili konvencije i tehnike koje postoje u kinematografiji ili video umetnosti.
Istorija umetnosti ne može jednostavno preneti činjenice poput istorije kompjuterskih nauka i postaviti ih u hronološki red i istorijsku perspektivu. Izazov leži i u interpretaciji značenja radova, u pokušaju da se odredi njihov izgled i razvoj u narednih pedeset godina, kao i u povezivanju umetnika s ostatkom umetničkog sveta i kulturama iz kojih su potekli. Kompjuterska je umetnost, čini se, uistinu svetska umetnost /world art/, koja prevazilazi oblasne, nacionalne, državne i druge kako društvene tako i geografske granice i povezuje ljude i dela s kraja na kraj sveta. Potrebni su nam moderni istoričari, kritičari i teoretičari umetnosti koji bi prezentovali kompjutersku umetnost i svojim teorijskim radovima pomogli razumevanju i prihvatanju dela kompjuterske umetnosti na širem planu. Potrebno je 'vizuelno opismeniti' ljude da bi je prihvatili.
Pred nama je veoma težak i izazovan zadatak da se dela kompjuterske umetnosti postave i razumeju u kontinuitetu opšte istorije umetnosti, ali uz poštovanje konvencija i mogućnosti novog medijuma. Stoga je najpre potrebno ponovo proceniti tradicionalne forme i konvencije, kako se ne bi zapalo u ćorsokak u pokušaju da se kroz postojeće oblike i šablone razumeju i objasne novi.
U poredjenju s fotorealističnim tehnikama renderovanja koje su dosegle visoke nivoe razvoja, javljaju se i nove tehnike koje teže stilizaciji, svodjenju oblika ili njihovom usložnjavanju, apstrakciji geometrijskoj, bojenoj i dr., te je uputno osloniti se na tradicionalne termine u razvoju apstrakcije u istoriji slikarstva. Kako se mogućnosti razvijaju, nove tehnike pojavljuju, statične slike se pokreću, sve do pojave kompjuterske animacije, a potom i interaktivnih sistema.
Brzina kojom se kompjuterska tehnika razvija, već sada onemogućava da se nove tradicije i konvencije isuviše čvrsto ukorene. Nove tehnike, nova oprema i novi kljudi koji stupaju na umetničku scenu u okvirima kompjuterske umetnosti otvaraju jedno veoma živo polje stvaralaštva.
Godine 1967. su umetnici Bili Kluver i Robert Raušenberg osnovali organizaciju za razvoj efektivne saradnje izmedju umetnika i inženjera. Nazvali su je EAT (Experiments in Art and Technology) i kroz nju su prošli umetnici poput: Endija Vorhola, Džona Kejdža, Džaspera Džounsa.
Jedna od ranih i najvažnijih umetničkih izložbi kompjuterske umetnosti i digitalnih instalacija je nazvana Cybernetic Serendipitty , a održana je 1968. godine u Institutu za savremenu umetnost u Londonu. Na njoj su učestvovali, izmedju ostalih: Čarls Curi, Majkl Nol, Nam Jun, Džon Vitni, Džon Kejdž i drugi. Mada nije bila prva izložba te vrste, označena je kao svojevrsna prekretnica i istoriji prihvatanja novog medijuma u umetničkom svetu.
Izložba je trajala dva meseca i imala je 325 učesnika iz celog sveta. Na njoj je prikazan veliki broj kompjuterskih grafika i nekoliko dela kompjuterski komponovane muzike. Bili su izloženi i roboti, mašine za crtanje i pve kompjuterske skulpture.
Da bi se razumeo pravac razvoja kompjuterske umetnosti, potrebno je naglasiti kako je u pitanju veoma mlad medijum, bez obzira na postignuća, njegovu primenu i raširenost. O tome svedoči i nepostojanje stilskih konvencija kao i nepostojanje utvrdjenih oblika kompjuterske umetnosti. Pristupi i rešenja se menjaju velikom brzinom, u skladu s razvojem tehnologije. Svaki pokušaj klasifikacije i arhiviranja ostvarenja nastalih u okviru ovog medijuma, zahtevao bi učešće ljudi iz raznih branši, od programera softvera/hardvera do naučnika i umetnika. Ne postoji nijedan sveobuhvatni izvor podataka o razvoju i novinama u okviru kompjuterske umetnosti (grafike, animacije, muzike, interaktivnih pristupa).
Na primer, u nedostatku konvencija za kompjutersku grafiku per se, javljaju se i raznoliki pokušaji njihovog utvrdjivanja uz pozivanje na postojeće konvencije koje vladaju u likovnim umetnostima (na primer u razvoju stripa) ili konvencije i tehnike koje postoje u kinematografiji ili video umetnosti.
Istorija umetnosti ne može jednostavno preneti činjenice poput istorije kompjuterskih nauka i postaviti ih u hronološki red i istorijsku perspektivu. Izazov leži i u interpretaciji značenja radova, u pokušaju da se odredi njihov izgled i razvoj u narednih pedeset godina, kao i u povezivanju umetnika s ostatkom umetničkog sveta i kulturama iz kojih su potekli. Kompjuterska je umetnost, čini se, uistinu svetska umetnost /world art/, koja prevazilazi oblasne, nacionalne, državne i druge kako društvene tako i geografske granice i povezuje ljude i dela s kraja na kraj sveta. Potrebni su nam moderni istoričari, kritičari i teoretičari umetnosti koji bi prezentovali kompjutersku umetnost i svojim teorijskim radovima pomogli razumevanju i prihvatanju dela kompjuterske umetnosti na širem planu. Potrebno je 'vizuelno opismeniti' ljude da bi je prihvatili.
Pred nama je veoma težak i izazovan zadatak da se dela kompjuterske umetnosti postave i razumeju u kontinuitetu opšte istorije umetnosti, ali uz poštovanje konvencija i mogućnosti novog medijuma. Stoga je najpre potrebno ponovo proceniti tradicionalne forme i konvencije, kako se ne bi zapalo u ćorsokak u pokušaju da se kroz postojeće oblike i šablone razumeju i objasne novi.
U poredjenju s fotorealističnim tehnikama renderovanja koje su dosegle visoke nivoe razvoja, javljaju se i nove tehnike koje teže stilizaciji, svodjenju oblika ili njihovom usložnjavanju, apstrakciji geometrijskoj, bojenoj i dr., te je uputno osloniti se na tradicionalne termine u razvoju apstrakcije u istoriji slikarstva. Kako se mogućnosti razvijaju, nove tehnike pojavljuju, statične slike se pokreću, sve do pojave kompjuterske animacije, a potom i interaktivnih sistema.
Brzina kojom se kompjuterska tehnika razvija, već sada onemogućava da se nove tradicije i konvencije isuviše čvrsto ukorene. Nove tehnike, nova oprema i novi kljudi koji stupaju na umetničku scenu u okvirima kompjuterske umetnosti otvaraju jedno veoma živo polje stvaralaštva.
KITCH - ART GROUP /posveta nekadašnjem prijatelju/
ILI KAKO DOĆI DO SEBE U XXX SVETU SUPERMARKET - HAOSA
Postoji značajan broj naših mladih umetnika koji svoje radove s uspehom predstavljaju u inostranstvu, dok se za njih kod nas o njima zna ili ništa ili veoma malo i to u uzanom krugu poštovalaca. Njihov rad i borba za priznanje, zaslužuju itekako pažnju ovdašnje javnosti.
Svetlana Zdravković, filolog po struci, živi i deluje aktivno u slovenačkom umetničkom podneblju, više od pet godina. Bavi se publicistikom u slovenačkim književnim časopisima, stalni je saradnik mariborskog Radio Marsa, organizuje tribine pod imenom Medijske besede, predstavila je svoje stvaralaštvo kroz niz javnih nastupa, predstava i performansa u Beogradu, Mariboru, Ljubljani, Dablinu i gradovima Finske, kao i radionica za kreativno stvaralaštvo organizovanih proteklih nekoliko godina na teritoriji bivše Jugoslavije.
Svoje javne nastupe, predstave, izložbe i performanse, organizuje ne samo na mestima koja po svojoj svrsi treba da predstave (ili pruže utočište za) umetničko stvaralaštvo odredjenog tipa, nego i van granica koje je oficijelnoj umetnosti davno još, društvo propisalo. Predstavljanje sopstvenog stvaralaštva i umetničko izražavanje sopstvenih ideja na taj način nije novo, ali razmišljanja i osećanja koja Svetlana Zdravković kristališe u svojim delima i nastupima, sveža su i originalna, a njihovo dejstvo na publiku snažno.
Ona uspeva da prikaže realnost, okrenuta čoveku i emocionalnim oscilacijama koje organizovani haos potrošačkog supermarket - društva radja u nama. U rastućoj spiralnoj liniji, ona uspeva da razvija i nadgradjuje svoju osnovnu zamisao, čineći time svoje celokupno delo veoma prepoznatljivim i objedinjujuci ga u imenu Kitch Art Group, koje sjedinjuje dva tako raznorodna pojma umetnosti i kica.
Industrijska i reklamna sociologija menjaju današnji urbani pejzaž, brzinom koju i ne primećujemo. Visoka industrijalizacija i čoveka i njegove uloge kao sredstva u potrošačkom društvu dovode do nesklada u odnosu čoveka prema čoveku, ali i čoveka prema samom sebi. Ne umemo da odgovorimo ne samo potrebama naših najbližih, nego i sopstvene potrebe ostaju neispunjene usled nedostatka komunikacije čoveka sa samim sobom. Ali je i dalje identitet pojedinca prisutan kroz njegovo delo. Čovek - stvaralac je u stanju da utiče na svoju okolinu i menja je. Princip misli globalno - deluj lokalno, postao je moto mnogih stvaralaca iz različitih oblasti društvenog života, a umetnost u tome ne zaostaje. U suštini, ne otkrivamo Novi Svet, ali možda ukazujemo na neke, od pogleda skrivene uvale i pećine, koje nam otkrivaju nešto o nama samima.
Svojevremeno je Viljem Blejk u jednom svom pismu rekao:"Moram stvoriti Sistem, ili ću biti porobljen od tudjeg". Ta misao leži u sustini svakog stvaraoca i gradi se kroz njegova dela. Polazeći od problema (sopstvene) seksualnosti Svetlana Zdravković otkriva puteve (i stranputice) kojima se ljudi naseg vremena kreću i neretko gube, pokušavajući da uhvate ritam života koji im izmiče. Upravo najosnovniji ritam koji nas pokreće, a koji izlazi iz nas samih jeste izraz osnovnih nagona. Ne slušajući ga, izgubljeni smo.
Misliš li da je čovekova seksualnost najogoljeniji deo njegovog celokupnog bića?
Seksualnost je nešto što se na nekoj osobi primeti odmah, na prvi pogled. Ona izžareva ono što se nalazi duboko u svakom čoveku, a to je svakako duhovnost. Zato mislim da su te dve kategorije veoma povezane i da jedna bez druge ne idu. Seksualnost je, kao spoljnja manifestacija duha, lucidnosti, karizme, veoma bitan element života.
2. Seksualnost je tema koja se provlači kroz tvoje radove, posebno eksploatacija seksualnosti u svim svojim vidovima, zašto?
U svojim radovima se prvenstveno služim erotičnim i pornografskim motivima i elementima (zapravo je razlika izmedju te dve kategorije veoma mala i nedovoljno definisana), upravo zato da bih naglasila tu vezu, ali i duboku razliku izmedju čovekove duše, duhovnosti i njegovog tela. U današnje vreme kapitalističkog-potrošačkog društva u kojem su materijalne stvari, pa samim tim i ljudsko telo, odnele potpunu prevlast nad duhovnim, moralnim dakle etičkim vrednostima, šokantnim i vulgarnim ispostavljanjem (svojega) tela, upravo skrećem pažnju na sve veću materijalizaciju, komercijalizaciju, merkantilizaciju stvarnosti. Golo (i ogoljeno) telo kao takvo, doduše može da znači mnogo toga, zato je bitan kontekst u koji se stavlja. Ako ono nije tu samo zato da bi se pokazala i naglasila njegova golota (ili lepota) već da bi skrenulo pažnju na neke druge još bitnije stvari, onda je po mom mišljenju takva upotreba (golog) tela u umetnosti potpuno opravdana.
3. Od kada postoji umetnost postoji i performans kao njen poseban vid. Nekada i sami umetnici svojom pojavom ili ponašanjem nude nešto više i iza same pojavnosti. Pored brojnih definicija od strane naučnika, mislim da je najbliže istini ono što sami umetnici misle o načinu ili mediju kroz koji prikazuju svoja dela, zato, šta za tebe znači performans, teorijski i praktično?
Jeste, pored svih mnogobrojnih teoretičara umetnosti, ipak jedino sami umetnici mogu u potpunosti i najbolje da objasne svoju umetnost. Performans je specifična vrsta umetničke prakse, koji je od vremena kada se je pojavio do danas pretrpeo mnoge promene i modifikacije. Bas zato što je po svojoj suštini fleksibilan i dopušta umetniku veliku slobodu, veoma je popularan medju umetnicima koji u svome radu ne vole da se zatvaraju u uske okvire neke tačno odredjene forme. Meni forma performansa odgovara upravo zbog toga, što uvek mogu da izmislim neki novi način nastupanja u javnosti, koji mi tada u zavisnosti od projekta koji radim najviše odgovara. Recimo, poslednji performans pod nazivom XXX Rasprodaja/XXX Sale sam izvodila u u velikim robnim kućama i tržnim centrima u Mariboru i Ljubljani. Moje (golo) telo je bilo upakovano u foliju u koju se obično pakuje meso (ili slični prehrambeni proizvodi) u mesarama i svaki deo tela je imao svoju cenu a na "rasprodaji" smo nudili delove ljudskog tela, po sniženim cenama, naravno. Još jedna novina je bila ta, da dogadjaj nije bio pripreman za odredjeno vreme i odredjenu publiku, već je trajao po nekoliko sati i bio namenjen upravo tim pravim potrošačima, kupcima, slučajnim prolaznicima koji su se tu našli. Tako su i takozvani "obični", "mali" ljudi imali prilike da se susretnu sa umetnošću i sa umetničkim delom i to sa angažovanim i šokantnim umetničkim delom. Što je zapravo veoma dobro jer svaka vrsta angažovane i šokantne umetnosti teži da obuhvati što više ljudi i prenese im svoju poruku, a ne da se drži u uskim, elitističkim, ezoteričnim umetničkim krugovima.
4. S obzirom na to da si se bavila umetnošću performansa i u Beogradu, a već imaš bogata iskustva i na drugim terenima i medju drugim kulturama, da li si primetila da postoji neka razlika izmedju prijemčivosti publike za ideje koje se izražavaju na taj način?
Razlike svakako postoje. Neke sredine su konzervativnije pa samim tim i zatvorenije i nude manje mogućnosti za izvodjenje i razumevanje nekih novih umetničkih praksi i novih, progresivnih ideja. U nekim drugim sredinama je situacija potpuno drugačija, ljudi su otvoreniji za nove ideje, upoznati su sa novim i neobičnim vrstama umetnosti (kao što je na primer body art, koji ponekad zna da ode do krajnjih, ponekad i bizarnih granica) pa im ni ovakve stvari kakve ja radim nisu u potpunosti nove i nepoznate. Zapravo sve zavisi od prosvećenosti ljudi, od političke i društvene situacije u odredjenoj državi, od stepena društvenog, kulturnog, kulturološkog pa i civilizacijskog stepena razvoja. Što su ljudi više prosvećeni, obrazovani, to su više otvoreniji i uostalom i sposobniji da shvate poruku nekog (drugačijeg) umetničkog dela. I obrnuto. Zato mi se čini da ovakav način rada kojim se ja bavim mnogo bolje prolazi i može da se razume ovde gde sada živim, u Sloveniji i u još nekim razvijeninim državama zapadne i istočne Evrope, dok je u ostalim državama to problem.
5. Da li te plaši sopstvena ogoljenost na sceni?
Ne, uopšte ne. Svoje telo koristim kao instrument za realizaciju, izražavanje svojih ideja. I ne smatram to nikakvim ogoljavanjem. Mnogo veće ogoljavanje bih doživela ako bih u javnosti morala da govorim o sebi, o svojim najvećim strahovima, o najintimnijim trenucima svoga života. To je ogoljavanje. A ako upotrebljavaš svoje golo telo u nekom umetničkom kontekstu, recimo u kontekstu kritike društva ili upozoravanja na neke bitne probleme današnjeg vremena, kako ga ja upotrebljavam, onda to nije ogoljavanje. Mogu da kažem da čak i uživam u tome da su ljudi šokirani kada vide tako nešto. Jer onda sam sigurna da će o tome dobro promisliti, pa možda im se u glavi porodi i neka pametna misao…
6. U jednom intervjuu je gospodin Raša Popov rekao kako ne voli obične svakodnevne poslove, posebno ne voli da pere sudove, jer mu tada na um padaju razni dogadjaji iz prošlosti, sve one sitnice koje ne može više da ispravi i kojih se ponekad stidi. Misliš li da bi svet za trunku bio bolji ako bi svi tu i tamo obavljali neki hipnotički kućni posao? U čemu se sastoji prosvetljenje i pročišćenje duše za tebe?
Uh, to je teško pitanje. Njime su se bavili skoro svi teolozi i filosofi… Mislim da je najvažnije da je čovek u skladu sa sobom, onda može da očekuje da će biti u skladu i sa svim ostalim ljudima, i sa celim svetom. Valjda se tako dostiže i neka mirnića duše. Pomiriti duh i telo nije lako. Decartes i još neki su trdili da je to zapravo i nemoguće. Ipak, ako čovek pokuša da uspostavi neki sklad izmedju (prolaznog i propadljivog) tela i neprolazne i večite duše i učini sve da ta dva elementa života funkcionišu u nekoj harmoniji, mislim da ima velike šanse da ostvari neko pročišćenje duše… A na koji način to ostvariti…mislim, da svako mora da nadje svoj način, svoj ritual.
7. Sta je za tebe svakodnevica? Da li je ona izvorište ili neminovnost koju iznova ponavljamo ili nešto treće?
Pa, svakodnevicu doživljavam kao nešto beskonačno, potpuno nedovršeno, kao svemir. Jer svakodnevica postoji "per se" i na neki način nema nikakve veze sa nama, jednostavno postojala bi isto tako i bez nas, bez bilo kakvog oblika života. Mislim da se ljudi svojim rodjenjem, svojim materijalnim ovaploćenjem uklapaju u svakodnevicu, neku vrstu realnog, objektivnog sveta, pokušavaju kroz ceo svoj život da se u njoj snadju, da je dokuče, otkriju njene zakonitosti i onda, pošto im to ne uspe umru… Svakako da svakodnevicu činimo i mi sami, svojim postojanjima, svojim energijama. Treba znati prepoznati prave trenutke u svakodnevici i učiniti da traju…
8. Dok smo se pripremali za razgovor, rekla si kako je teško uspostaviti harmoniju izmedju duhovnog i praktičnog života, koji je po tebi najuspešniji način da se uspostavi ta veza?
Da, do toga sam došla čitajući, odnosno proučavajući Kamija, Beketa i posebno Prusta. Jako je teško uklopiti svakodnevne (skoro banalne) obaveze i poslove, sa nekim zaista duboko važnim, večitim i vrednim duhovnim vrednostima. Zato mi se čini da te dve stvari teško idu zajedno. Ipak, kao što sam već rekla, ako čovek uspe da ostvari sklad izmedju svoje duše i tela, onda se i te dve sfere života dosta približavaju.
9. Pored toga sto se baviš umetnošću performansa i publicistikom, inicirala si i tribine na kojima se baviš nekim od brojnih pojava ili bolje rečeno, problema savremenog slovenačkog društva, koja te je misao usmerila u tom pravcu?
Ciklus tribina – debata pod imenom "Medijske besede" započela sam u januaru ove godine u Mariboru, i taj projekat mesečnih debata na različite aktualne teme i dalje traje. Jedan od bitnih razloga za pokteranje ovakvog projekta jeste upravo nedostatak ovakve vrste kulturnog dijaloga u mariborskoj regiji. Takvi humanistični i društveni projekti se uglavnom održavaju u Ljubljani, mi smo otkrili da se ljudi u principu za takve stvari veoma zanimaju i da nema razloga da i u Mariboru ne pokrenemo tako nešto. Jako je važno da se o svim bitnim i aktuelnim stvarima što više razgovara i to na najvišem nivou, što znači da pokušavam da za svaku debatu dobijem što više stručnjaka sa odredjenog područja, tako da što više ljudi može da se upozna sa odredjenom problematikom. Osvešćenost ljudi je veoma bitna i kada bi se svi ljudi naučili da misle svojom glavom, odavno ne bismo imali ovakve probleme u celom svetu. Te debate služe upravo osvešćivanju, društvenom obrazovanju što većeg broja ljudi, da bi im se pokazalo da i oni sami, samo ako to žele, mogu da promene nešto u svom životu i u svom društvu.
10. Da li takva i slična okupljanja zaista uspevaju da promene išta?
Pa mislim da su rezultati vidni i da te debate ipak nešto menjaju u svestima ljudi koji na njima učestvuju. Kao što sam već rekla, a reći ću još jednom jer mi se to čini veoma važnim; bitno je da se ljudi nauče da misle svojom glavom i da shvate da je njihova sadašnjost i budućnost zavisna samo od njih samih…
11. Postoji jedna dečja pesma koja kaže da se na kraju kraja nalazi samo početak, slažes li se?
Ta misao mi se dopada i želim da verujem u nju.
Postoji značajan broj naših mladih umetnika koji svoje radove s uspehom predstavljaju u inostranstvu, dok se za njih kod nas o njima zna ili ništa ili veoma malo i to u uzanom krugu poštovalaca. Njihov rad i borba za priznanje, zaslužuju itekako pažnju ovdašnje javnosti.
Svetlana Zdravković, filolog po struci, živi i deluje aktivno u slovenačkom umetničkom podneblju, više od pet godina. Bavi se publicistikom u slovenačkim književnim časopisima, stalni je saradnik mariborskog Radio Marsa, organizuje tribine pod imenom Medijske besede, predstavila je svoje stvaralaštvo kroz niz javnih nastupa, predstava i performansa u Beogradu, Mariboru, Ljubljani, Dablinu i gradovima Finske, kao i radionica za kreativno stvaralaštvo organizovanih proteklih nekoliko godina na teritoriji bivše Jugoslavije.
Svoje javne nastupe, predstave, izložbe i performanse, organizuje ne samo na mestima koja po svojoj svrsi treba da predstave (ili pruže utočište za) umetničko stvaralaštvo odredjenog tipa, nego i van granica koje je oficijelnoj umetnosti davno još, društvo propisalo. Predstavljanje sopstvenog stvaralaštva i umetničko izražavanje sopstvenih ideja na taj način nije novo, ali razmišljanja i osećanja koja Svetlana Zdravković kristališe u svojim delima i nastupima, sveža su i originalna, a njihovo dejstvo na publiku snažno.
Ona uspeva da prikaže realnost, okrenuta čoveku i emocionalnim oscilacijama koje organizovani haos potrošačkog supermarket - društva radja u nama. U rastućoj spiralnoj liniji, ona uspeva da razvija i nadgradjuje svoju osnovnu zamisao, čineći time svoje celokupno delo veoma prepoznatljivim i objedinjujuci ga u imenu Kitch Art Group, koje sjedinjuje dva tako raznorodna pojma umetnosti i kica.
Industrijska i reklamna sociologija menjaju današnji urbani pejzaž, brzinom koju i ne primećujemo. Visoka industrijalizacija i čoveka i njegove uloge kao sredstva u potrošačkom društvu dovode do nesklada u odnosu čoveka prema čoveku, ali i čoveka prema samom sebi. Ne umemo da odgovorimo ne samo potrebama naših najbližih, nego i sopstvene potrebe ostaju neispunjene usled nedostatka komunikacije čoveka sa samim sobom. Ali je i dalje identitet pojedinca prisutan kroz njegovo delo. Čovek - stvaralac je u stanju da utiče na svoju okolinu i menja je. Princip misli globalno - deluj lokalno, postao je moto mnogih stvaralaca iz različitih oblasti društvenog života, a umetnost u tome ne zaostaje. U suštini, ne otkrivamo Novi Svet, ali možda ukazujemo na neke, od pogleda skrivene uvale i pećine, koje nam otkrivaju nešto o nama samima.
Svojevremeno je Viljem Blejk u jednom svom pismu rekao:"Moram stvoriti Sistem, ili ću biti porobljen od tudjeg". Ta misao leži u sustini svakog stvaraoca i gradi se kroz njegova dela. Polazeći od problema (sopstvene) seksualnosti Svetlana Zdravković otkriva puteve (i stranputice) kojima se ljudi naseg vremena kreću i neretko gube, pokušavajući da uhvate ritam života koji im izmiče. Upravo najosnovniji ritam koji nas pokreće, a koji izlazi iz nas samih jeste izraz osnovnih nagona. Ne slušajući ga, izgubljeni smo.
Misliš li da je čovekova seksualnost najogoljeniji deo njegovog celokupnog bića?
Seksualnost je nešto što se na nekoj osobi primeti odmah, na prvi pogled. Ona izžareva ono što se nalazi duboko u svakom čoveku, a to je svakako duhovnost. Zato mislim da su te dve kategorije veoma povezane i da jedna bez druge ne idu. Seksualnost je, kao spoljnja manifestacija duha, lucidnosti, karizme, veoma bitan element života.
2. Seksualnost je tema koja se provlači kroz tvoje radove, posebno eksploatacija seksualnosti u svim svojim vidovima, zašto?
U svojim radovima se prvenstveno služim erotičnim i pornografskim motivima i elementima (zapravo je razlika izmedju te dve kategorije veoma mala i nedovoljno definisana), upravo zato da bih naglasila tu vezu, ali i duboku razliku izmedju čovekove duše, duhovnosti i njegovog tela. U današnje vreme kapitalističkog-potrošačkog društva u kojem su materijalne stvari, pa samim tim i ljudsko telo, odnele potpunu prevlast nad duhovnim, moralnim dakle etičkim vrednostima, šokantnim i vulgarnim ispostavljanjem (svojega) tela, upravo skrećem pažnju na sve veću materijalizaciju, komercijalizaciju, merkantilizaciju stvarnosti. Golo (i ogoljeno) telo kao takvo, doduše može da znači mnogo toga, zato je bitan kontekst u koji se stavlja. Ako ono nije tu samo zato da bi se pokazala i naglasila njegova golota (ili lepota) već da bi skrenulo pažnju na neke druge još bitnije stvari, onda je po mom mišljenju takva upotreba (golog) tela u umetnosti potpuno opravdana.
3. Od kada postoji umetnost postoji i performans kao njen poseban vid. Nekada i sami umetnici svojom pojavom ili ponašanjem nude nešto više i iza same pojavnosti. Pored brojnih definicija od strane naučnika, mislim da je najbliže istini ono što sami umetnici misle o načinu ili mediju kroz koji prikazuju svoja dela, zato, šta za tebe znači performans, teorijski i praktično?
Jeste, pored svih mnogobrojnih teoretičara umetnosti, ipak jedino sami umetnici mogu u potpunosti i najbolje da objasne svoju umetnost. Performans je specifična vrsta umetničke prakse, koji je od vremena kada se je pojavio do danas pretrpeo mnoge promene i modifikacije. Bas zato što je po svojoj suštini fleksibilan i dopušta umetniku veliku slobodu, veoma je popularan medju umetnicima koji u svome radu ne vole da se zatvaraju u uske okvire neke tačno odredjene forme. Meni forma performansa odgovara upravo zbog toga, što uvek mogu da izmislim neki novi način nastupanja u javnosti, koji mi tada u zavisnosti od projekta koji radim najviše odgovara. Recimo, poslednji performans pod nazivom XXX Rasprodaja/XXX Sale sam izvodila u u velikim robnim kućama i tržnim centrima u Mariboru i Ljubljani. Moje (golo) telo je bilo upakovano u foliju u koju se obično pakuje meso (ili slični prehrambeni proizvodi) u mesarama i svaki deo tela je imao svoju cenu a na "rasprodaji" smo nudili delove ljudskog tela, po sniženim cenama, naravno. Još jedna novina je bila ta, da dogadjaj nije bio pripreman za odredjeno vreme i odredjenu publiku, već je trajao po nekoliko sati i bio namenjen upravo tim pravim potrošačima, kupcima, slučajnim prolaznicima koji su se tu našli. Tako su i takozvani "obični", "mali" ljudi imali prilike da se susretnu sa umetnošću i sa umetničkim delom i to sa angažovanim i šokantnim umetničkim delom. Što je zapravo veoma dobro jer svaka vrsta angažovane i šokantne umetnosti teži da obuhvati što više ljudi i prenese im svoju poruku, a ne da se drži u uskim, elitističkim, ezoteričnim umetničkim krugovima.
4. S obzirom na to da si se bavila umetnošću performansa i u Beogradu, a već imaš bogata iskustva i na drugim terenima i medju drugim kulturama, da li si primetila da postoji neka razlika izmedju prijemčivosti publike za ideje koje se izražavaju na taj način?
Razlike svakako postoje. Neke sredine su konzervativnije pa samim tim i zatvorenije i nude manje mogućnosti za izvodjenje i razumevanje nekih novih umetničkih praksi i novih, progresivnih ideja. U nekim drugim sredinama je situacija potpuno drugačija, ljudi su otvoreniji za nove ideje, upoznati su sa novim i neobičnim vrstama umetnosti (kao što je na primer body art, koji ponekad zna da ode do krajnjih, ponekad i bizarnih granica) pa im ni ovakve stvari kakve ja radim nisu u potpunosti nove i nepoznate. Zapravo sve zavisi od prosvećenosti ljudi, od političke i društvene situacije u odredjenoj državi, od stepena društvenog, kulturnog, kulturološkog pa i civilizacijskog stepena razvoja. Što su ljudi više prosvećeni, obrazovani, to su više otvoreniji i uostalom i sposobniji da shvate poruku nekog (drugačijeg) umetničkog dela. I obrnuto. Zato mi se čini da ovakav način rada kojim se ja bavim mnogo bolje prolazi i može da se razume ovde gde sada živim, u Sloveniji i u još nekim razvijeninim državama zapadne i istočne Evrope, dok je u ostalim državama to problem.
5. Da li te plaši sopstvena ogoljenost na sceni?
Ne, uopšte ne. Svoje telo koristim kao instrument za realizaciju, izražavanje svojih ideja. I ne smatram to nikakvim ogoljavanjem. Mnogo veće ogoljavanje bih doživela ako bih u javnosti morala da govorim o sebi, o svojim najvećim strahovima, o najintimnijim trenucima svoga života. To je ogoljavanje. A ako upotrebljavaš svoje golo telo u nekom umetničkom kontekstu, recimo u kontekstu kritike društva ili upozoravanja na neke bitne probleme današnjeg vremena, kako ga ja upotrebljavam, onda to nije ogoljavanje. Mogu da kažem da čak i uživam u tome da su ljudi šokirani kada vide tako nešto. Jer onda sam sigurna da će o tome dobro promisliti, pa možda im se u glavi porodi i neka pametna misao…
6. U jednom intervjuu je gospodin Raša Popov rekao kako ne voli obične svakodnevne poslove, posebno ne voli da pere sudove, jer mu tada na um padaju razni dogadjaji iz prošlosti, sve one sitnice koje ne može više da ispravi i kojih se ponekad stidi. Misliš li da bi svet za trunku bio bolji ako bi svi tu i tamo obavljali neki hipnotički kućni posao? U čemu se sastoji prosvetljenje i pročišćenje duše za tebe?
Uh, to je teško pitanje. Njime su se bavili skoro svi teolozi i filosofi… Mislim da je najvažnije da je čovek u skladu sa sobom, onda može da očekuje da će biti u skladu i sa svim ostalim ljudima, i sa celim svetom. Valjda se tako dostiže i neka mirnića duše. Pomiriti duh i telo nije lako. Decartes i još neki su trdili da je to zapravo i nemoguće. Ipak, ako čovek pokuša da uspostavi neki sklad izmedju (prolaznog i propadljivog) tela i neprolazne i večite duše i učini sve da ta dva elementa života funkcionišu u nekoj harmoniji, mislim da ima velike šanse da ostvari neko pročišćenje duše… A na koji način to ostvariti…mislim, da svako mora da nadje svoj način, svoj ritual.
7. Sta je za tebe svakodnevica? Da li je ona izvorište ili neminovnost koju iznova ponavljamo ili nešto treće?
Pa, svakodnevicu doživljavam kao nešto beskonačno, potpuno nedovršeno, kao svemir. Jer svakodnevica postoji "per se" i na neki način nema nikakve veze sa nama, jednostavno postojala bi isto tako i bez nas, bez bilo kakvog oblika života. Mislim da se ljudi svojim rodjenjem, svojim materijalnim ovaploćenjem uklapaju u svakodnevicu, neku vrstu realnog, objektivnog sveta, pokušavaju kroz ceo svoj život da se u njoj snadju, da je dokuče, otkriju njene zakonitosti i onda, pošto im to ne uspe umru… Svakako da svakodnevicu činimo i mi sami, svojim postojanjima, svojim energijama. Treba znati prepoznati prave trenutke u svakodnevici i učiniti da traju…
8. Dok smo se pripremali za razgovor, rekla si kako je teško uspostaviti harmoniju izmedju duhovnog i praktičnog života, koji je po tebi najuspešniji način da se uspostavi ta veza?
Da, do toga sam došla čitajući, odnosno proučavajući Kamija, Beketa i posebno Prusta. Jako je teško uklopiti svakodnevne (skoro banalne) obaveze i poslove, sa nekim zaista duboko važnim, večitim i vrednim duhovnim vrednostima. Zato mi se čini da te dve stvari teško idu zajedno. Ipak, kao što sam već rekla, ako čovek uspe da ostvari sklad izmedju svoje duše i tela, onda se i te dve sfere života dosta približavaju.
9. Pored toga sto se baviš umetnošću performansa i publicistikom, inicirala si i tribine na kojima se baviš nekim od brojnih pojava ili bolje rečeno, problema savremenog slovenačkog društva, koja te je misao usmerila u tom pravcu?
Ciklus tribina – debata pod imenom "Medijske besede" započela sam u januaru ove godine u Mariboru, i taj projekat mesečnih debata na različite aktualne teme i dalje traje. Jedan od bitnih razloga za pokteranje ovakvog projekta jeste upravo nedostatak ovakve vrste kulturnog dijaloga u mariborskoj regiji. Takvi humanistični i društveni projekti se uglavnom održavaju u Ljubljani, mi smo otkrili da se ljudi u principu za takve stvari veoma zanimaju i da nema razloga da i u Mariboru ne pokrenemo tako nešto. Jako je važno da se o svim bitnim i aktuelnim stvarima što više razgovara i to na najvišem nivou, što znači da pokušavam da za svaku debatu dobijem što više stručnjaka sa odredjenog područja, tako da što više ljudi može da se upozna sa odredjenom problematikom. Osvešćenost ljudi je veoma bitna i kada bi se svi ljudi naučili da misle svojom glavom, odavno ne bismo imali ovakve probleme u celom svetu. Te debate služe upravo osvešćivanju, društvenom obrazovanju što većeg broja ljudi, da bi im se pokazalo da i oni sami, samo ako to žele, mogu da promene nešto u svom životu i u svom društvu.
10. Da li takva i slična okupljanja zaista uspevaju da promene išta?
Pa mislim da su rezultati vidni i da te debate ipak nešto menjaju u svestima ljudi koji na njima učestvuju. Kao što sam već rekla, a reći ću još jednom jer mi se to čini veoma važnim; bitno je da se ljudi nauče da misle svojom glavom i da shvate da je njihova sadašnjost i budućnost zavisna samo od njih samih…
11. Postoji jedna dečja pesma koja kaže da se na kraju kraja nalazi samo početak, slažes li se?
Ta misao mi se dopada i želim da verujem u nju.
O ILUZIJI STVARNOSTI I STVARNOM U ILUZIJI
O SLIKARSTVU DUŠANA D. PETROVIĆA
Interesovanje stvaralačkog duha za materiju i prirodu, uslovljeno vremenom i prostorom u kome se razvija, bila je vekovima polazna tačka svakog pa i umetničkog stvaranja. Kroz stvarnost se uzdizao duh do sfera u kojima je materija bivala svedena ab nihil. Ta specifična dezintegracija materije u oblasti apstraktnog slikarstva, rodila je čiste apstraktne oblike, kao isključivu autonomnu stvarnost duha.
Veoma kompleksno stvaralaštvo Dušana D. Petrovića uspeva da ostvari specifičnu iluziju. Ne samo da on poznaje čiste apstraktne oblike, nego istovremeno radja novu prirodu u kojoj racionalnost nije prognana iz stvaranja. Stvara jednu iluziju prostora u kojoj je pokret oka, ali i pokret predmeta iluzije jednako stvaran.Čak i kod isključenja iluzije, odnosno postojanja samo neke materijalnosti kao predmeta iluzije, Petrović uspeva da ostvari savršenu meru dvodimenzionalnosti i fiktivnog prostora iluzije.
Posmatrač je uključen i misaono i aktivno.
Kod njega dezintegracija ne vodi otudjenju, naprotiv, komunikacija s posmatračem je uvek ostvarena. Sfera misaonog procesa posmatrača nije ostvarena zatvorenim krugom, nego teče spiralnom uzlaznom linijom, obogaćuje naše iskustvo poimanjem tih imenovanih / neimenovanih predmeta na slikama. Njegovo unutrašnje je ogoljeno izvan njega, a opet dovoljno neiscrpno da se ne troši u jednom stvaralačkom ciklusu; a njegovo spoljašnje uvek ostaje (mada neposredno ponudjeno) skriveno od tumačenja. A upravo posmatračevo emocionalno doživljavanje Petrovićevih slika je izraz umetnikovog sopstvenog snažnog učešća.
Stoga termini 'apstraktnog' i 'konkretnog' nisu dovoljni u Petrovićevom slučaju. Strukturalno sklop slike je u harmoniji onoga utkanog u unutrašnji sklop slike, gde u sadejstvu elementi slike daju specifičnu i celovitu viziju sveta.
Ekspresionistički način izražavanja osetljivog, a zemaljskog i realnog, pre nego halucinantnog umetničkog duha, poziv je na put ka novom poimanju apstraktnih sadržaja i višestrukom emocionalnom tumačenju Petrovićevih slika.
Interesovanje stvaralačkog duha za materiju i prirodu, uslovljeno vremenom i prostorom u kome se razvija, bila je vekovima polazna tačka svakog pa i umetničkog stvaranja. Kroz stvarnost se uzdizao duh do sfera u kojima je materija bivala svedena ab nihil. Ta specifična dezintegracija materije u oblasti apstraktnog slikarstva, rodila je čiste apstraktne oblike, kao isključivu autonomnu stvarnost duha.
Veoma kompleksno stvaralaštvo Dušana D. Petrovića uspeva da ostvari specifičnu iluziju. Ne samo da on poznaje čiste apstraktne oblike, nego istovremeno radja novu prirodu u kojoj racionalnost nije prognana iz stvaranja. Stvara jednu iluziju prostora u kojoj je pokret oka, ali i pokret predmeta iluzije jednako stvaran.Čak i kod isključenja iluzije, odnosno postojanja samo neke materijalnosti kao predmeta iluzije, Petrović uspeva da ostvari savršenu meru dvodimenzionalnosti i fiktivnog prostora iluzije.
Posmatrač je uključen i misaono i aktivno.
Kod njega dezintegracija ne vodi otudjenju, naprotiv, komunikacija s posmatračem je uvek ostvarena. Sfera misaonog procesa posmatrača nije ostvarena zatvorenim krugom, nego teče spiralnom uzlaznom linijom, obogaćuje naše iskustvo poimanjem tih imenovanih / neimenovanih predmeta na slikama. Njegovo unutrašnje je ogoljeno izvan njega, a opet dovoljno neiscrpno da se ne troši u jednom stvaralačkom ciklusu; a njegovo spoljašnje uvek ostaje (mada neposredno ponudjeno) skriveno od tumačenja. A upravo posmatračevo emocionalno doživljavanje Petrovićevih slika je izraz umetnikovog sopstvenog snažnog učešća.
Stoga termini 'apstraktnog' i 'konkretnog' nisu dovoljni u Petrovićevom slučaju. Strukturalno sklop slike je u harmoniji onoga utkanog u unutrašnji sklop slike, gde u sadejstvu elementi slike daju specifičnu i celovitu viziju sveta.
Ekspresionistički način izražavanja osetljivog, a zemaljskog i realnog, pre nego halucinantnog umetničkog duha, poziv je na put ka novom poimanju apstraktnih sadržaja i višestrukom emocionalnom tumačenju Petrovićevih slika.
Subscribe to:
Comments (Atom)